О књизи: година / Неочекивано провиђење, претварајући се да је кобно познанство, процурило је Василију као неочекиваном госту. - Само секунд. - Не могу да живим оволико, моја мала јабучице, Раецхка. Шоља кафе, а?“ човек се нацерио, отварајући врата, „како ме поштујеш, са плавом сољу“. Зар он не познаје њене навике? Давно је непозвана ушла у његову судбину.